Ђакон у Катани Сицилијској. Цар Диоклецијан посла у Сицилију некога војводу Пентагура, да уништи хришћане, ако их тамо нађе. Пентагур не нађе ниједног хришћанина, јер оно мало што их беше кријаху се од гонитељаи не објављиваху себе. Тада неко оптужи Евпла светога, како иде с неком књигом код тајних хришћана, и чита им ту књигу. Та књига беше свето Јеванђеље. Пошто га изведоше на суд за мало време, обесише му ону књигу о врат и одведоше у тамницу. После 7 дана тамновања и гладовања би предат на мучење. Када га бијаху гвозденим моткама Евпл ругајући се рече судији мучитељу: „безумниче, зар не видиш да су ове муке за мене као паучина због Божје помоћи? Ако можеш пронађи друге, љуће, јер су ове као играчка." Најзад изведоше мученика Христова на губилиште. Тада св. Евпл отвори свето Јеванђеље и читаше из њега народу дуго. Многи се обратише у веру Христову, а св. Евпл би посечен 304 год. и пресели се у царство небеско. Чудотворне му мошти леже у једном селу близу Неапоља званом Vico della Batonia.

Света мученица Сузана девица, и други с њом

Ћерка римског презвитера Гавинија, а синовица папе Гаја. Гај и Гавиније беху од царскога рода и сродници тадашњег цара Диоклецијана. Овај цар имаше неког усиновљеника Максимијана Галерија, кога хтеде оженити Сузаном. Но Сузана беше сва предана Христу Господу и не хте уопште чути за брак, а нарочито не за брак са некрштеним човеком. Оне, који је просише за царева сина, великаше Клаудија и Максима, Сузана обрати у веру хришћанску са целим домом њиховим. Разјарен због овога цар нареди, те џелати одведоше Клаудија и Максима, с њиховим породицама, у Остију, где их на огњу сагореше, и пепео њихов бацише у море. Сузана пак би мачем посечена у кући Гавинијевој. Царева жена, Сирена, потајна хришћанка, ноћу узе мученичко тело Сузанино и чесно га сахрани. А папа Гај учини ону кућу, где погибе Сузана, црквом и служаше службе у њој. Ускоро после страдања ове невесте Христове, пострада и њен отац Гавиније и стриц папа Гај. Сви чесно пострадаше за Господа и примише венац славе у 295 и 296 години.

Свети Нифонт патријарх Цариградски

Родом из Грчке. У младости постао инок и подвизавао се најпре ван Свете Горе а по том у Св. Гори, у разним манастирима, задржавши се најдуже у Ватопеду и Дионисијату. Љубљен беше од свих Светогораца како због ретке мудрости тако и због необичне кротости. Без своје воље постао епископом Солунским. Но после две године оде послом у Цариград и тамо га изберу на упражњен престо Патријаршијски. Прогнан султаном у Једрене, где је живео као изгнаник. Влашки кнез Радул измоли га од султана и постави га за архиепископа Влашког. Због преступа Радуловог Нифонт напусти Влашку и оде у Св. Гору, у обитељ Дионисијат, где се подвизаваше до 90 године своје, када се пресели у царство Божје, 1460 год. Он је саставио разрешну молитву, која се чита на опелу.

Преподобни Василије и Теодор Печерски

Оба скончали од насиља среброљубивог кнеза Истислава 1098. год. Житије св. Теодора нарочито је поучно за среброљубиве. Теодор беше врло богат, па раздаде сиротињи богатство своје и замонаши се. По том се покаја и зажали за богатством, и би много кушан од злог духа среброљубља, од кога га ослободи св. Василије.