Један од Седамдесеторице, а не онај Тадеј, који беше један од Дванаесторице апостола. Св. Тадеј прво виде и чу Јована Крститеља, и прими крштење од њега, а по том виде Господа Исуса и следоваше Њему. Господ га уврсти у Седамдесет мањих апостола, које посла по два и два пред лицем Својим (Лк. 10, 1). После славног Свог васкрсења и вазнесења Господ посла Тадеја у Едесу, родно место Тадејево, а према Своме обећању кнезу Авгару, које овоме Господ даде онда када му посла убрус са ликом Својим. Целивањем тога убруса Авгар би исцељен од губе, но не сасвим. Мало губе беше му остало још на лицу. Када се св. Тадеј јави Авгару, овај га прими са великом радошћу. Апостол Христов поучи га вери истинитој и потом крсти. Када крштени Авгар излазаше из воде спаде и остатак губе с њега, и би здрав потпунце. Прославивши Бога кнез Авгар хоћаше да и његов народ позна Бога истинога и да Га прослави. И сазва кнез све грађане Едесе пред апостола светог Тадеја, да чују проповед о Христу. Чувши речи апостолске и видевши чудесно исцељеног кнеза свога људи одбацише идоле и нечисто живљење, примише веру Христову, и крстише се. И тако се град Едеса просвети вером Христовом. Кнез Авгар изнесе много злата и понуди апостолу, но Тадеј му рече: „кад своје остависмо, како туђе да примамо?" И проповедаше св. Тадеј Јеванђеље по Сирији и Финикији. Упокоји се у Господу у граду Вириту Финикијском.

Света мученица Васа са децом

Света мученица Васа, и деца њена: Теогније, Агапије и Пист. Васа беше жена неког идолског жреца, но уз то потајна хришћанка. Своје синове васпита у духу хришћанском. Сам муж омрзе је због вере и предаде је судији на мучење заједно са синовима. После мука љутих синови њени бише мачем посечени (мисли се у Едеси, у Македонији). Васса беше сва радосна што виде своје синове како чесно свршише свој мученички подвиг за Христа, и сама још са већом вољом пође од муке на муку. Када је бацише у море, ангели се јавише и одведоше је до једног острва у Мраморном мору, где би мачем посечена, у време Максимијана. Тако света Васса двоструко се удостоји царства Христова, и као мученица и као мајка мученика.

Преподобни Аврамије Смоленски

Рођен у граду Смоленску, а према молитвама родитеља својих. Ступи рано у монаштво и предаде се великом подвигу подражавајући древне оце пустињске. Доцније основао манастир Св. Крста код Смоленска. Претрпео многа искушења од демона и људи, са великим стрпљењем и благодарношћу Богу. Приликом велике суше низвео кишу молитвом својом. Проживевши 50 година у монашком чину упокојио се мирно у Господу око 1220 год.

Свети праоци Аврам, Исак и Јаков

Спомињу се и у недељу праотаца пред Божић као праведници и угодници Божји.

Свештеномученик Рафаило (у свету Георгије) Момчиловић рођен је 23. априла 1875. године од оца Велимира и мајке Персиде, у бачком месту Дероње, где је завршио основну школу. Када је навршио десет година одлази у манастир Ковиљ, а потом у манастир Бођане. Монашки постриг примио је 26. октобра 1896. године у манастиру Манасији од игумана Мирона (Ђорђевића). Митрополит Михаило рукоположио је Рафаила, 23. новембра 1896. године, за јерођакона. Упоредо са духовним узрастањем, Рафаило је усавршавао и сликарску вештину. Ликовно образовање стицао је у Београду, Москви и Италији. Урадио је иконостасе у црквама у Великој Крсни (1902), манастиру Раковици (1905/6), Пациру и Горњем Ковиљу (1908-10) и у цркви Ружици у Београду (1925/6). Јеромонах Рафаило урадио је доста појединачних икона, затим портрета црквених личности, а био је и одличан пејзажиста. Други светски рат архимандрит Рафаило дочекао је у манастиру Шишатовцу као игуман. Усташе су га ухапсиле, заједно са тројицом шишатовачких монаха, Димитријем, Германом и Теофаном 25. августа 1941. и отпремили возом за Славонску Пожегу. Током путовања игуман Рафаило је мучен на разне начине: ударан разним предметима и чупана му је брада. У логору у Славонској Пожеги, са четири стотине ухапшених Срба, настављено је страдање свештеномонаха Рафаила. После незапамћених мука издахнуо је 3. септембра 1941. године. До данас није познато где је сахрањен. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1999. године, игуман Рафаило проглашен је за светог и унет у Именослов Српске цркве као свештеномученик. Датум његовог спомена је 3. септембар - дан постраданија.